-Što ima vi­še go­di­na, to vi­še ra­di, i sa vi­še ža­ra i en­tu­zi­ja­zma do­ka­zu­je da ima že­lju da ra­dom mi­je­nja svi­jet. Dra­go­ljub Đu­ri­čić pro­sla­vio je rod­nu Cr­nu Go­ru ši­rom pla­ne­te, i to ne­u­mor­no, s ve­li­kom po­sve­će­no­šću, či­ni go­to­vo po­la vi­je­ka. S dru­ge stra­ne, nje­go­va ne­pre­su­šna ener­gi­ja ko­jom la­vov­ski hr­li u na­iz­gled don­ki­ho­tov­ske bit­ke pro­tiv na­ka­rad­nih si­ste­ma vri­jed­no­sti da­na­šnji­ce za­slu­žu­je du­bo­ki na­klon. Naš ma­e­stro bub­nja ne do­pu­šta da mu se ži­vot osi­pa pod pr­sti­ma; on ga gra­di, mi­je­nja i ob­li­ku­je na svoj na­čin – bes­kom­pro­mi­sno i pri­je sve­ga ča­sno, sto­ič­ki pla­ća­ju­ći ci­je­nu ta­kvog iz­bo­ra.
- Ka­da po­sve­ti­te ži­vot ne­če­mu što vas in­spi­ri­še i is­pu­nja­va, on­da je sve ovo lo­gič­no – ka­že Dra­go­ljub Đu­ri­čić za „Dan”. - Ne osje­ćam da ra­dim mno­go, ali da me ima - ima me. Mo­žda sam po­go­dan za raz­ne stva­ri i br­zo svoj pro­gram pri­la­go­đa­vam si­tu­a­ci­ji i pri­li­ci. A na­rav­no da je sve ovo ži­vot­ni stil ka­da već ova­ko ži­vim 48 go­di­na.
Po­vo­dom pr­vo­maj­skih pra­zni­ka na­stu­pa­će­te sa Zdrav­kom Čo­li­ćem na Zla­ti­bo­ru. Šta Vam je pr­va aso­ci­ja­ci­ja na Čo­lu i na spek­ta­kle ko­je ra­di­te za­jed­no?
- Stvar­no sam sa njim do­sta iz ži­vo­ta po­di­je­lio; dav­ne ’78. “Pu­tu­ju­ći ze­mljo­tres”, ka­sni­je smo se sri­je­ta­li na sce­ni če­sto, a od 1997. smo se ne­ka­ko udru­ži­li. Ka­da sam pre­stao da svi­ram sa ben­dom, to­li­ko mi je ne­do­sta­ja­lo, a iz­gle­da i nje­mu, da sam od ta­da sa­stav­ni dio nje­go­vog pro­gra­ma sa svo­jim bub­nja­ri­ma „The Bal­kan Ava­lan­che”. Po­sto­ji ne­što što sa so­bom no­se vr­lo ri­jet­ki lju­di, a to je eti­ke­ta vje­či­tog dje­ča­ka. Go­di­ne se ni­žu, a dje­čak osta­je. Zdrav­ka ener­gi­ja ne na­pu­šta, čak mi­slim da je iz da­na u dan ima sve vi­še i vr­lo je slič­no i kod me­ne. Vje­ru­jem da je to spo­na ko­ja nas ve­že u ži­vo­tu, a po­seb­no na sce­ni. Ču­do je to – neo­bja­šnji­vo, a po­sto­ji.
Ako bi­ste mo­ra­li da iz­dvo­ji­te naj­dra­žeg sa­rad­ni­ka, ko bi to bio?
-Uglav­nom u svim si­tu­a­ci­ja­ma shva­tim šta se od me­ne oče­ku­je i gdje mi je mje­sto. Ka­da je Čo­la u pi­ta­nju, zna se ko­li­ku od­go­vor­nost imam iza nje­go­vih le­đa. Je­di­no je va­žno da mu da­te kom­plet­nu po­dr­šku. Ka­da si u ben­du kao re­ci­mo „Leb i sol” ili „Ker­ber”, tu si dio jed­ne cje­li­ne i mo­raš bi­ti sa­svim dru­ga­či­ji, jer si on­da onaj ko­ji so­li­sti­ma ben­da dr­ži le­đa, a u isto vri­je­me si i no­sač sve­ga. Od svih sa ko­ji­ma sam ra­dio u ži­vo­tu naj­za­htjev­ni­ji je Vlat­ko Ste­fa­nov­ski; iako on od vas uzme sve što mo­že, čak vi­še i ne­go što ste sprem­ni da mu da­te, to vas iz da­na u dan sve vi­še ople­me­nju­je. Kor­ne­li­je Ko­vač je ta­ko­đe ja­ko te­me­ljan mu­zi­čar i kod nje­ga se ni­šta ne pre­pu­šta slu­ča­ju. Svi sa ko­ji­ma sam ra­dio su mi va­žni na ne­ki po­se­ban na­čin. Sve to za­jed­no či­ni jed­nu ča­ro­li­ju ko­ja me je is­pu­ni­la sve ove go­di­ne.
Sa kim ni­ste uspje­li da na­đe­te „za­jed­nič­ki je­zik“, ko Vas je raz­o­ča­rao?
- Iskre­no, ne­mam raz­o­ča­re­nja, iako je bi­lo lju­di sa ko­ji­ma sam sa­ra­đi­vao a ni­su bi­li na ni­vou ono­ga što im se pru­ži­lo, a to on­da se sve od­mah od­ra­zi na ka­ri­je­ru. Raz­mi­sli­te sa­mo ko su i ka­kvi oni ko­ji tra­ju 30, 40, 50 go­di­na i odo­li­je­va­ju svim sti­lo­vi­ma, tren­do­vi­ma, vre­me­ni­ma...
Če­sto ste mi­je­nja­li „klup­ski dres”. Šta je bio mo­tiv za tu vr­stu pro­mje­na – lič­ni umjet­nič­ki iza­zov, no­vac ili ne­što tre­će?
-Ta­mo gdje sam išao ni­ka­da ni­je bio no­vac mo­tiv. To je u da­na­šnje vri­je­me van­vre­men­ski, ali... Moj raz­voj­ni put kao mu­zi­ča­ra me je tje­rao da se kre­ćem i da se osvr­ćem na ono što sam mo­žda u tre­nut­ku pro­pu­stio. Ka­da sam se pri­klju­čio „YU gru­pi”, ta­da je trend bio pank i new wa­we. Vra­tio sam se da svi­ram bo­ogy rock i ne­ke stva­ri ko­je ni­sam na vri­je­me. To mi je bi­lo va­žno is­ku­stvo, jer Je­li­ći i dan da­nas vla­da­ju „JU rok sce­nom”; mo­žda su sa­da naj­bo­lji, ni­ko kao oni ne svi­ra pra­vi prav­ca­ti rok. Dok sam bio u „YU gru­pi”, zvao me je Vlat­ko Ste­fa­nov­ski. „Leb i sol” je bio za me­ne ve­li­ka klac­ka­li­ca. Zvao me je Hus, vo­đa „Par­nog valj­ka” da im se pri­klju­čim u Za­gre­bu, sko­ro da smo se sve do­go­vo­ri­li i ja sam imao di­le­mu, iako sam u du­bi­ni du­še od­mah znao da će iz­bor bi­ti „Leb i sol”; že­lio sam da to li­je­po i kul­tur­no iz­ve­dem i da sve bu­de shva­će­no. Pam­tim Ži­ku Je­li­ća ko­ji je bio vi­še od pri­ja­te­lja, dru­ga, oca... Ka­da je vi­dio da sam u ne­kim di­le­ma­ma i da se osje­ćam na­pe­to non-stop, pi­tao me je i on­da je po­stu­pio to­li­ko div­no da to pam­tim kao ključ svo­je ka­ri­je­re. Re­kao je do­slov­ce: „Dra­go­lju­be, Dra­gi i ja smo pro­šli mno­go to­ga do sa­da, ti si mlad, znam ja šta je že­lja da se ide na­pri­jed! Idi slo­bod­no i gra­di se­be da­lje, ni ja ni Dra­gi ti to ne­će­mo za­mje­ri­ti”. Mno­go mi je po­mo­gao, jer sam ja je­dan od onih lju­di ko­ji se u svim si­tu­a­ci­ja­ma tru­di da ni­gdje ne za­tvo­ri vra­ta zad­nji­com. Eto, i dan-da­nas sam sa svim lju­di­ma sa ko­ji­ma sam sa­ra­đi­vao u od­lič­nim od­no­si­ma. Va­žno je ima­ti mir u du­ši da bi bio ne­če­mu po­sve­ćen.
Ži­vi­mo u do­ba dik­ta­tu­re, ne­gdje pri­kri­ve­ne, ne­gdje to­li­ko oči­gled­ne da to bo­li. Da li ste ika­da po­mi­sli­li da će nam iz go­di­ne u go­di­nu bi­ti sve go­re ot­ka­ko smo pri­gr­li­li de­mo­kra­ti­ju? I je­smo li je pri­gr­li­li na pra­vi na­čin ili se, gle­da­ju­ći iz­bor­ne re­zul­ta­te u či­ta­vom re­gi­o­nu, sa­mo pra­vi­mo da smo to uči­ni­li?
- Si­tu­a­ci­ja je ja­sna. Dok su jed­ni uči­li, že­lje­li da na­pre­du­ju, raz­vi­ja­li sop­stve­nu svi­jest, raz­vi­ja­li in­te­lekt, eti­ku i po­šte­nje, dru­gi su se ba­vi­li sa­mo jed­nim - ka­ko da se kon­ku­ren­ci­ji zap­ne no­ga. Raz­voj in­for­ma­ti­ke, me­di­ja i osta­lih po­ma­ga­la uči­nio je da laž mo­že­te što bo­lje da pla­si­ra­te, a on­da u svo­jim ko­men­ta­ri­ma uvi­jek na­đe­te za cilj ocr­ni­ti kon­ku­ren­ci­ju, ka­ko onaj dru­gi že­li da sve upro­pa­sti, ka­ko je iz­daj­nik, ka­ko će ako do­đe na vlast sve pro­pa­sti. Onaj ko­ji me­di­ji­ma do­mi­ni­ra, on ima pred­nost da to i pla­si­ra. On­da ka­da lju­di ko­ji su iz­nad to­ga a dru­štvu ne­što zna­če - pro­fe­so­ri, dok­to­ri, na­uč­ni­ci, lje­ka­ri, prav­ni­ci shva­te da su eli­mi­ni­sa­ni i da im je is­pod sva­kog ni­voa da se uklju­če u dru­štve­no-po­li­tič­ki ži­vot, oni on­da sa­mi se­be is­klju­če i dis­kre­di­tu­ju. Sklo­ne se, jer sva­ko an­ga­žo­va­nje gu­bi smi­sao. Vlast obo­ža­va ka­da is­klju­či in­te­li­gen­ci­ju a da pro­sto­ra po­da­ni­ci­ma da kao pa­pa­ga­ji „kre­ke­ću” na za­da­tu te­mu. I šta do­bi­ješ? Mo­der­ni ob­lik dik­ta­tu­re. Svi vi­di­mo da in­sti­tu­ci­je ne ra­de ka­ko tre­ba, osje­ća­mo se bes­po­moć­no; šta vam osta­je ne­go da se po­vu­če­te u svo­ju lju­štu­ru i tr­pi­te? Ne vje­ru­jem da se baš mo­že mno­go tr­pje­ti, ma­da ka­ko iz­gle­da... Lju­di vi­še i ne zna­ju ka­ko je ži­vje­ti nor­mal­no i slo­bod­no, to su i za­bo­ra­vi­li, a ka­da ne­što ne znaš on­da to­me i ne te­žiš. Ka­ko dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti mla­dost ko­ja ima je­dan je­di­ni cilj, a to je da za­vr­ši ško­lu i bje­ži iz ze­mlje što da­lje? To je po­raz vre­me­na u kom ži­vi­mo, to je ne­što naj­go­re što se mo­že de­si­ti jed­nom na­ro­du, dr­ža­vi... Me­ne uop­šte ne in­te­re­su­je ko je na vla­sti, ka­ko se taj zo­ve, već me in­te­re­su­je da ako pla­tim osi­gu­ra­nje, da će moj gu­bi­tak osi­gu­ra­nje po­kri­ti, jer za­što ga on­da pla­ćam ci­je­log ži­vo­ta?! Ako bu­dem na uli­ci na­pad­nut obič­nom psov­kom, že­lim da bu­dem za­šti­ćen, že­lim da nas po­li­ci­ja šti­ti... Že­lim da bu­dem lo­ja­lan gra­đa­nin svo­joj dr­ža­vi i da joj dam sve što tre­ba, a ne kao daj sve ka­da tre­ba, a ova­mo mo­raš po­red oči­ju bi­ti sli­jep i glu­mi­ti ka­ko ni­šta ne vi­diš i ka­ko je sve div­no. Ta­kav bi­ti ne mo­gu, ja sam svo­ju slo­bo­du sku­po pla­tio sa­mim tim što se ni­sam ni­ka­da šle­pao na ne­ko pred­u­ze­će, bu­džet, po­li­tič­ku par­ti­ju...
Da li je u da­na­šnje vri­je­me-ne­vri­je­me ne­mi­nov­nost da od­go­vo­ran, kul­tu­ran i li­je­po vas­pi­tan čo­vjek pro­pad­ne li ipak po­sto­ji šan­sa da op­sta­ne kao „ri­jet­ka zvjer­ka”?
- U pri­ro­di čo­vje­ka je da se bo­ri. Ne vri­je­di na­pu­šta­ti, jer na­pu­stiš se­be, a ja to ne pod­no­sim. U svim si­tu­a­ci­ja­ma se po­sta­vlja pi­ta­nje gdje sam tu ja; ka­da si svoj, imaš šan­su i da se iz­bo­riš. Ži­vi­mo jed­no vr­lo iz­o­pa­če­no vri­je­me i to je pro­blem, a sta­lo vam nu­de ne­ke pre­či­ce. Ni­sam si­gu­ran da je uvi­jek do­bro ko­ri­sti­ti pre­či­ce. Ako uzme­mo da me otac na­u­či sve­mu što je on do tre­nut­ka mog ro­đe­nja na­u­čio a ja da na­sta­vim, gdje bi tu bio kraj a gdje ži­vot? Ne­moj­te me uči­ti ka­ko se vo­li, ali me uči­te da na­u­čim ka­ko se ta lju­bav ču­va?! Raz­voj in­for­ma­ti­ke lju­di­ma je dao pro­sto­ra da se oslo­ne na po­gre­šne stva­ri. Čest je slu­čaj u mo­joj pro­fe­si­ji da se ne­ko ba­vi mu­zi­kom, a u stva­ri ne ba­vi mu­zi­kom već pre­zen­ta­ci­jom se­be pre­ko mu­zi­ke. I šta on­da? Po­sta­je pri­vid­no po­pu­la­ran: gar­de­ro­ba, stil ži­vo­ta, ko­la... Su­šti­na se iz­gu­bi­la, a for­ma za­do­vo­lji­la. Ali ka­da se for­ma iz­o­kre­ne, šta osta­je?! Če­sto imam obi­čaj da ka­žem da će po­šten čo­vjek spa­si­ti svi­jet. I da­lje u to istin­ski vje­ru­jem, jer ka­da se po­vr­šnost is­pu­ca on­da osta­je isti­na. Ona je­ste spo­ra, ali do­sti­žna - kad-tad!
Sne­ža­na Mol­do­van
Fo­to: Pri­vat­na ar­hi­va


Veče­ras u Bu­dvi

Na­kon što je sinoć pred­vo­dio ma­ske na abru­mu Da­do Đu­ri­čić je po­stao uče­snik bu­dvan­skih kar­ne­val­skih sve­ča­no­sti, gdje će ve­če­ras odr­ža­ti kon­cert u Sta­rom gra­du. Je­ka bub­nje­va, maj­sto­ri­ja Đu­ri­či­ća bi­će dio fe­šte ko­ja oku­plja ve­li­ki broj uče­sni­ka i tu­ri­sta u me­to­po­li tu­ri­zma.


Lje­to sa ocem

Da li ste is­pla­ni­ra­li lje­to, ho­će li bi­ti vre­me­na za od­mor u Her­ceg No­vom?
- Ni­ka­da ne od­ma­ram, jer mi je za­do­volj­stvo uspje­šno­sti ono­ga što ra­dim naj­ve­ća sa­tis­fak­ci­ja, ta­ko da raz­mi­šljam na sle­de­ći na­čin: ako po­la re­gi­o­na šte­di pa­re da do­đe lje­ti na mo­re, a ja imam ku­ću u Her­ceg No­vom, i to još pu­nu rod­bi­ne sa ži­vim ocem, ja bih se osje­ćao gre­šnim ka­da bih oti­šao ne­gdje na od­mor. To mi se za­cr­ta­lo još ka­da sam bio ma­li i raz­mi­šljam da je naj­bit­ni­je ka­ko da ubi­jam dvi­je mu­ve jed­nim udar­cem. Bu­deš na mo­ru gdje svi hr­le, a ja još to vri­je­me pro­vo­dim po­red oca. Naj­ve­ći ri­tu­al je pre­pri­ča­va­nje do­ga­đa­ja iz pro­šlo­sti gdje se mo­že ču­ti mno­go mu­dro­li­ja.


„Cuc­ka je­ka” do­bit­nik EF­FE eti­ke­te

Jed­na od Va­ših naj­ve­ćih pro­fe­si­o­nal­nih ra­do­sti i u isto vri­je­me iz­vor naj­ve­će gor­či­ne je „Cuc­ka je­ka“. Ho­će li ove go­di­ne tu gor­či­nu za­mije­ni­ti slast i is­pu­nje­no sr­ce ili će­te ma­sa­kr nad fan­ta­stič­nom ma­ni­fe­sta­ci­jom u Ko­bi­ljem do­lu osta­vi­ti na du­šu oni­ma ko­ji su je svo­jim ne­či­nje­njem ubi­li?
-„Cuc­ka je­ka” je fe­no­men sam za se­be. Ne­ki lju­di su je shva­ti­li kao pr­kos, ne­ki kao ve­li­ča­nje jed­nog di­je­la za­po­sta­vlja­ju­ći dru­gi. Ja sam sa­svim slu­čaj­no že­lio da ocu pri­re­dim ne­ku ra­dost za to što je 90 go­di­na na­pu­nio a ni­je nas mno­go op­te­re­tio. Na­rod se oda­zvao. Ka­sni­je sam shva­tio da svi mi vu­če­mo po­ri­je­klo iz ne­kog se­la, svi mi ima­mo svo­je se­lo i sva­ko ima svoj Ko­bi­lji do. Mo­ja od­go­vor­nost pre­ma na­ro­du ko­ji me je pre­sri­je­tao na uli­ci i pi­tao ka­da će „Cuc­ka je­ka” po­no­vo, na­tje­ra­la me je da se mak­si­mal­no dam da or­ga­ni­zu­jem dru­gu i tre­ću. Sna­la­zio sam se ka­ko sam znao i umio, ali mi­slim da mi je u sve­mu po­mo­glo to što je moj otac ču­vao obraz 97 go­di­na, a evo ja 64. Po­što sve ne­ka­ko sa­mo po se­bi pre­la­zi na me­ne, on­da ja sa­da ču­vam obraz od 160 „ži­vih” go­di­na, a gdje su pre­ci...?! To je, bo­ga­mi, od­go­vor­nost. Mo­žda ove go­di­ne do­đe do ne­ke uza­jam­ne po­mo­ći da se ta, sa­da već tra­di­ci­ja, na­sta­vi. Na­dam se da će­mo na­ći na­či­na i do­go­vo­ri­ti, jer moj je­di­ni cilj je da se ona do­go­di, da is­pu­nim že­lju onih gra­đa­na re­gi­o­na ko­ji vo­le i ci­je­ne „Cuc­ku je­ku”. Još da do­dam da je „Cuc­ka je­ka” ove go­di­ne ušla u Evrop­sku or­ga­ni­za­ci­ju EF­FE za raz­voj fe­sti­va­la ko­ji pro­mo­vi­šu kul­tu­ru i tu­ri­zam, i da je uvr­šten u vr­lo zna­ča­jan kul­tur­ni do­ga­đaj na evrop­skoj sce­ni. Zva­nič­no će bi­ti pro­gla­še­na 5. ma­ja u nje­mač­kom gra­du Vis­ba­de­nu.